“Eto, i njegova mudrost, premijer crnogorski je rekao da ćemo oko 2060. stići do zelene trave. Nije se narodu direktno obratio kao magarcima,ali to je to. Kako se pišu predlozi zakona? Formira se takozvana radna grupa, koja piše članove zakona prema zadatoj temi. Radna grupa se sastoji od dvije formacije. Jednu čine zainteresovana lica, a drugu pravnici koji odrađuju fizički dio posla. Prvi provlače sve što odgovara njima i onome ko je postavio zadatak, a drugi misle da se pitaju nešto. Rezultat takvog zakonoklepanja su zakoni u kojima se tačno vidi za koju interesnu grupu su pisani i šta je njihov stvarni cilj. Sve to stane u dva-tri člana takvih zakona, a ostala pisanija je obični formalni pokrivač”, smatra Vasiljević.
Kako objašnjava, isti takav je Zakon o vinu, koji je predložio i uporno zastupao i ponovo predložio ministar poljoprivrede i ruralnog razvoja Petar Ivanović.
“U tom zakonu je sve u redu, uglavnom prepisano iz hrvatskog zakona, sa manje ili više prilagođavanja crnogorskom jeziku. U pitanju je jednostavan pr(ij)evod. A samo jedna stvar, jedan član zakona, je interesna kreacija. Iz glave ministra i iz glava lobija koji on predstavlja. Iz nekog razloga palo im na pamet da se zakonom zabrani uvoz grožđa u svrhu proizvodnje vina. Obrazloženje je tečno opisano i sa žarom objašnjeno „činjenicom“ da u Crnoj Gori ima dovoljno grožđa za sve proizviđače. Možda ima. Ali odmah u sledećoj rečenici zabrana uvoza se objašnjava i kao stimulans za proizvođače da do 2019. sade vinograde i da imaju svoje grožđe. Sve je prožeto crnogorskim patriotizmom, samo naše grožđe valja, sve drugo je nekvalitetno”, navodi Vasiljević.
On smatra da je to, kako navodi, sa stanovišta logike potpuno „šuplja“ priča.
“Ako sada ima dovoljno grožđa zašto onda saditi vinograde. Da stvaramo višak, pa da vino prodajemo u plastičnim flašama od dva litra ? Upravo to se i sada radi, a što je objavio i dnevni list Pobjeda, nakon što je u Parlamentu prezentovan taj crnogorski proizvod. I to od našeg renomiranog i najvećeg proizvođača. Ministar spominje pedeset i kusur „vinarija“, od koji se niko ne buni, osim jednog. A ne spominje da je sporni član zakona i smislio radi tog jednog. Taj jedan može za tri dana da proizvede i flašira sve što ostali, izuzev Plantaža, proizvedu za godinu dana. Mora da se zato „tome jednome“ ne sviđa da mu zakonom zabrane da radi”, navodi Vasiljević.
Takođe, dodaje, ministar ne spominje ni koliko tih pedeset i kusur vinarija imaju zaposlenih, koliko imaju posuda od nerđajućeg čelika, a koliko plastičnih.
“Koliko imaju hrastovih buradi, koliko površine skladišta. Ne spominje ispunjavaju li svi sanitarne i higijenske uslove, koliko zapošljavaju diplomiranih tehnologa. Ne spominje ni koliko tih pedeset i kusur vinarija, liše „Plantaža“ plaćaju poreza i doprinosa državi. Nije odgovorio ni koliki je prihod države od svih vinarija ,uključujući i „Plantaže“. Većina crnogorskih vinarija rade taj posao kao dopunski. Nešto kao koristan hobi uz državne plate i penzije. Malo je izuzetaka od ove činjenice”, poručuje Vasiljević.
On se pita i otkud je vino odjednom toliko važno.
“Naša poljoprivreda je uništena, mi sve uvozimo. Svi znamo je da je u Crnoj Gori poljoprivreda tako „razvijena“ da je drenjina strateški proizvod. Dani drenjina i „drenjinijade“ su postali glavne privredne, sportske i turističke aktivnosti. Drenjine i borovnice zamijenile su privredu sjevera. Onaj ko misli da je to pozitivno nije normalan. Postoji i „krompirijada“. Razmišlja se i o blitvi. Posebno o koprivi, koja je mnogoga spasila-po čemu se i oglasila. To je jasno, narodna pjesma je opjevala. Ali nije nam objašnjeno kako je to proizvodnja vina strateški proizvod. Prema podacima Monstat-a proizvodnja vina u Crnoj Gori čini 0,87 odsto BDP (bruto domaći proizvod). Dakle, ukupni udio svekolike vinarije je oko 27 miliona eura, od čega na „Plantaže“ otpada oko 97 odsto”, navodi Vasiljević.
On smatra da se namjerava privatizacija i kompanije „Plantaže“ i to kroz institucije sistema i zakonske procedure , kao i sve do sada.
“AD „Plantaže“ su dio nekadašnjeg Agrokombinata 13.jul, velike poljoprivredne i trgovinske društvene firme. Imaju preko 2300 hektara pod vinogradima. To je preko 23 miliona kvadratnih metara, za one koji ne znaju šta je hektar. To zemljište nije akcionarima Plantaža ostalo od đeda i prađeda. To je nekome oduzeto. U postupku restitucije građani Crne Gore će bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima to zemljište dobrano plaćati i platiti. Sve to u ime novog vlasnika koji će se danas-sjutra pojaviti, kao veliki investitor i spasitelj. Zato treba napraviti monopol, uništiti svu ozbiljnu konkurenciju, odnosno „toga jednog“ proizvođača koji jedini ima atribute prave industrijske proizvodnje. Ostali nijesu konkurencija, ni po količini, ni po cijeni. Ministar kao da ne živi u Crnoj Gori, priča o skupim vinima, od 70 eura po litru pa naviše. To je baš primjereno za naše radnike, službenike i namještenike. To su prava,„kvalitetna“ vina. Svaki građanin može uz ručak, ako ga ima, popiti po čašu-dvije. Zdravo je vino. A i ko ne pije vino neka se navikava. Mi tako stvaramo tradiciju. Ako budemo dobro pili, za pedeset godina imaćemo veću tradiciju od Francuske, Španije i Italije. Tradicija se u savremenom dobu kupuje ili stvara, to nema veze se prošlim vremenom”, smatra Vasiljević.
Kako dalje dodaje, kao uživaoci marihuane već prestižemo Holandiju, čak se i u Parlamentu pominje legalizacija marihuane.
“I prostitucije, naravno, da ne zaboravim. Da li je to novi crnogorski biznis koji je osmislila Vlada? Možda razmišljam nazadno i tradicionalno. Moguće je da je premijer vizionarski upravo u tim privrednim granama vidio onih obećanih četrdeset hiljada novozaposlenih u Crnoj Gori. Nema šta drugo biti, auto-put će zaposliti samo oko hiljadu…Ovo ostalo su samo sezonski poslovi i zanimanja . Branje, pranje, bajking, hajking, rafting , kanjoning i td.. Samo je šišanje građana stalni posao”, poručuje Vasiljević.
Kako dodaje, slučajno je ministar najveći manjinski akcionar Plantaža, a ovi ostali nijesu bitni, pa Zavod za zapošljavanje, te fondovi PIO i Investiciono-razvojni.
“S njima se najlakše nagoditi–pokazala je praksa. Vinarija se lako pretvori u svinjariju, i to crnogorsku. Da neko ne pomisli da je ona druga. Plantaže će u pogodnom momentu kupiti neki „biznismen“. Domaći, u sopstvenom liku ili u liku stranca. Renomiran, sa velikim poslovnim referencama, poznat u krugu porodice.
On će biti proglašen za spasitelja, a to će inteligentno predstaviti nezavisni mediji. Biće priređena priča da su vinogradi oštećeni, izgoreli ili oboljeli. Da je sreća što ih se riješismo. Kupiće za bagatelu 23 miliona kvadratnih metara. Naravno, neće platiti ni centa. Podići će kredit a kao hipoteku založiće upravo zemljište Plantaža. Građani će, srećni, u novinama čitati da je spašeno još jedno preduzeće. Uz zamišljeni ručak popiće po čašu dobrog vina, iz plastične dvolitarke koja košta 1,90 eura. Sve proizvedeno u Crnoj Gori, i glupost i vino made in Montenegro. Živjeli!”, zaključuje Vasiljević.
